The Life of an Ambassador's Wife

(napomena pre citanja: tekst od drugog pasusa citati nazalno, po mogucstvu glasom vendi ili isidore bjelice)

dragi moji,

dugo me nije bilo, sto zbog toga sto nisam imala vremena da pisem, sto zbog toga sto me je malo prosao entuzijazam jer sam imala u planu gomilu ideja za pisanje koje nikako da realizujem. khm. elem. prosla je nova godina, prosao je januar, cak sam banula do bgd i uspela da se vidim s gomilom ljudi, vratila se, imala (uspesan - yay!) razgovor za praksu u jednoj izdavackoj kuci, i posto vec nazirem kraj ovog skoro dvomesecnog raspusta, resila sam da pisem jos malo o raskalasnom zivotu koji vodim ovde.

dakle, osim experimentisanja s kuhinjom i duvanom, ja sam vam se, dragi moji, bacila na umetnost, i to onako svojski. kao izdrzavano lice jednog uspesnog bizMismena u inostranstvu, sa onom vrstom slobodnog vremena koji su anticki grci zvali σχολε, ja sam shvatila da je mom bicu nuzno potreban kreativni outlet - da se ne lazemo, i ovaj blog je tako nastao. tako sam, pored standardnog citanja, gledanja filmova, mighty boosha i naseg malog mista, krenula na ples i pocela da slikam. dobro ajde, ovaj ples jos i ima smisla, ali otkud slikanje? e pa, nijedna zena koja drzi do sebe a zeli da vodi zivot ambasadorove supruge, ne moze a da se ne bavi vizuelnom umetnoscu, i to narocito slikanjem! dobro, ja sam se stvarno zeznula sto sam krenula sa uljanim bojama, ali sta mogu, bile su skuplje a ja pokondirena. ali da ne ulazimo u to, to je ionako samo sredstvo kojim treba da obavim svoju svetu misiju kreativnog outleta. i da ne duzim dalje, evo mog prvenca:


trenutno ne mogu da vam objasnjavam komplikovanu poruku koja stoji iza ovog remek-dela, moj diskurs verovatno ni fuko ne bi razumeo. delo uostalom jos nije gotovo, a od vas samo ocekujem da mi kazete "me likey!".

do skorasnjeg posta - mislite o tome.

:P