dragi moji,
dugo me nije bilo, sto zbog toga sto nisam imala vremena da pisem, sto zbog toga sto me je malo prosao entuzijazam jer sam imala u planu gomilu ideja za pisanje koje nikako da realizujem. khm. elem. prosla je nova godina, prosao je januar, cak sam banula do bgd i uspela da se vidim s gomilom ljudi, vratila se, imala (uspesan - yay!) razgovor za praksu u jednoj izdavackoj kuci, i posto vec nazirem kraj ovog skoro dvomesecnog raspusta, resila sam da pisem jos malo o raskalasnom zivotu koji vodim ovde.
dakle, osim experimentisanja s kuhinjom i duvanom, ja sam vam se, dragi moji, bacila na umetnost, i to onako svojski. kao izdrzavano lice jednog uspesnog bizMismena u inostranstvu, sa onom vrstom slobodnog vremena koji su anticki grci zvali σχολε, ja sam shvatila da je mom bicu nuzno potreban kreativni outlet - da se ne lazemo, i ovaj blog je tako nastao. tako sam, pored standardnog citanja, gledanja filmova, mighty boosha i naseg malog mista, krenula na ples i pocela da slikam. dobro ajde, ovaj ples jos i ima smisla, ali otkud slikanje? e pa, nijedna zena koja drzi do sebe a zeli da vodi zivot ambasadorove supruge, ne moze a da se ne bavi vizuelnom umetnoscu, i to narocito slikanjem! dobro, ja sam se stvarno zeznula sto sam krenula sa uljanim bojama, ali sta mogu, bile su skuplje a ja pokondirena. ali da ne ulazimo u to, to je ionako samo sredstvo kojim treba da obavim svoju svetu misiju kreativnog outleta. i da ne duzim dalje, evo mog prvenca:
trenutno ne mogu da vam objasnjavam komplikovanu poruku koja stoji iza ovog remek-dela, moj diskurs verovatno ni fuko ne bi razumeo. delo uostalom jos nije gotovo, a od vas samo ocekujem da mi kazete "me likey!".
do skorasnjeg posta - mislite o tome.
:P
