U tranzitu

Ha! Prošlo je godinu dana od mog poslednjeg posta, a ja to ne bih ni primetila da me Andrej pre par nedelja nije pitao šta se dešava s ovim blogom (očigledno, ništa). Uistinu, ja sam zaista želela da ovo bude jedan od onih redovnih blogova, delić sajberspejsa u kojem će prijatelji moći da se obaveste o stvarima koje mi se dešavaju, kao i o samom u gradu u kom sam se sticajem životnih okolnosti zatekla, i to sve na jedan humorističan, interesantan način i uz amaterske fotke niske rezolucije, meanwhile in Dublin, Rada Bredšo leži na krevetu i kucka po svom laptopu, samo pažljivo jer mi se suši lak na noktima (a noge mlataraju u vazduhu napred-nazad, ©Miljko). ALI..to se ipak nije desilo. Moj problem s ovim blogom je, koliko ja kontam, ta granica između ličnog i javnog + činjnica da kad se nešto nađe na netu, nema više nazad, što bi se reklo taknuto-maknuto + krećemo se ka sve totalitarističkijem društvu - koga boli k za mene i šta ja mislim + doba političke korektnosti.........i tako dalje i tako bliže.
U osnovnoj sam, u nedostatku socijalnog ili manje-više bilo kakvog života, vodila dnevnik. Zvala sam ga Deni i skoro svaki izveštaj započinjala sam datumom i frazom Dragi Deni (eventualno, ako bi se nešto nekad zapravo desilo, sa NEĆEŠ VEROVATATI ŠTA SE DESILO!!!!!!!!!). Deni je inače skraćeno od Dnevnik. Uz moje ispovesti sam takođe lepila i sličice iz žvaka, letke sa demonstracija iz 99., izveštaje ocena s polugođa, poneku fotografiju, poneku biljku, nisam lepila isečke iz novina jer sam za to imala poseban rokovnik, crni, poneku razglednicu ili crtež. Ti dodaci su ponekad imali veze s tim što sam pisala, a ponekad bi bili tu tek da razbiju monotoniju pisanog teksta (takođe sam pisala i u različitim bojama lalala). Sve u svemu, vrlo je lako povući paralele između mene u osnovnoj i mene sada (socijalni život u stand-by mode-u), između Denija i goodcraicinireland....com (random priče + random slike, gde je smisao?!). Ono što Denija čini superiornijim, to je što tih nekoliko tomova leži zaboravljeno u levom delu mog bivšeg stola, dok ovaj blog leži zaboravljen na internetskoj vetrometini, čekajući surfere namernike koji su možda u potrazi za turističkim informacijama o ostrvu kojih ovde ima ič.
Od svih ljudi na svetu, čini mi se ja sama najmanje želim da čitam sopstvena serendanja iz 98, 99, 2000, od pre godinu dana ili od juče. Ništa skandalozno, sigurna sam da je malo ko ponosan na stvari koje je pisao pre deset godina. A onda još, nisam sigurna ni da baš želim svedoke svog razvojnog puta (ka zvezdama? (Granda??)). Denija je, taj šok sam tek kasnije saznala, čitao samo Đole i to krišom (izgleda da je tu bio redovniji nego sa školskom lektirom), ali Đole me zna od moje druge godine, i zna me u svim mogućim varijantama, tako da me to sad baš i ne tangira (naravno, svojevremeno sam morala da prođem kroz čitavu dramu, moj mlađi brat sad zna na koga sam se ložila iz VIIIx!! The horror!). Maločas kad sam otvorila blog, dok sam tražila dugme za New Post (pošto sam već i zaboravila gde je šta), bacila sam pogled na prethodna pisanija. Znači, teškomije. Ali kao što sam rekla, ja stvarno želim da imam blog i želim da pišem i želim da prijatelji čitaju i smeju se i komentarišu...

Rešenja nema. Ovaj blog je prepušten na milost i nemilost mojim hormonima, sholeu, inspiraciji, generalnom psiho-fizičkom stanju i još hiljadi sićišnih zahteva koji moraju da se ispune i planetama koje moraju da se poklope i univerzumu koji mora da se zatrese da bi ovaj isprdak od posta izašao na svetlost world wide weba.

Inače, preselila sam se u nov stan, radim novu praksu, bila sam u Parizu, idem u Berlin, Barselona je još u oblacima, krećem na francuski, idem na bazen, sviđa mi se Alice Maher, naučila sam da pravim suši, po n-ti put čitam Dablince, gledam filmove, ne idem više na crtanje, na ples odavno već ne, Pauline mi dolazi u februaru, Jelena u martu, a ja u bgd posle toga. Toliko.

random slike:

The Life of an Ambassador's Wife

(napomena pre citanja: tekst od drugog pasusa citati nazalno, po mogucstvu glasom vendi ili isidore bjelice)

dragi moji,

dugo me nije bilo, sto zbog toga sto nisam imala vremena da pisem, sto zbog toga sto me je malo prosao entuzijazam jer sam imala u planu gomilu ideja za pisanje koje nikako da realizujem. khm. elem. prosla je nova godina, prosao je januar, cak sam banula do bgd i uspela da se vidim s gomilom ljudi, vratila se, imala (uspesan - yay!) razgovor za praksu u jednoj izdavackoj kuci, i posto vec nazirem kraj ovog skoro dvomesecnog raspusta, resila sam da pisem jos malo o raskalasnom zivotu koji vodim ovde.

dakle, osim experimentisanja s kuhinjom i duvanom, ja sam vam se, dragi moji, bacila na umetnost, i to onako svojski. kao izdrzavano lice jednog uspesnog bizMismena u inostranstvu, sa onom vrstom slobodnog vremena koji su anticki grci zvali σχολε, ja sam shvatila da je mom bicu nuzno potreban kreativni outlet - da se ne lazemo, i ovaj blog je tako nastao. tako sam, pored standardnog citanja, gledanja filmova, mighty boosha i naseg malog mista, krenula na ples i pocela da slikam. dobro ajde, ovaj ples jos i ima smisla, ali otkud slikanje? e pa, nijedna zena koja drzi do sebe a zeli da vodi zivot ambasadorove supruge, ne moze a da se ne bavi vizuelnom umetnoscu, i to narocito slikanjem! dobro, ja sam se stvarno zeznula sto sam krenula sa uljanim bojama, ali sta mogu, bile su skuplje a ja pokondirena. ali da ne ulazimo u to, to je ionako samo sredstvo kojim treba da obavim svoju svetu misiju kreativnog outleta. i da ne duzim dalje, evo mog prvenca:


trenutno ne mogu da vam objasnjavam komplikovanu poruku koja stoji iza ovog remek-dela, moj diskurs verovatno ni fuko ne bi razumeo. delo uostalom jos nije gotovo, a od vas samo ocekujem da mi kazete "me likey!".

do skorasnjeg posta - mislite o tome.

:P

Kuca, Okucnica, PostChristmas & PreNewYear

proslo je nedelju dana od poslednjeg posta, avaj, svasta nesto sam radila pa nisam stigla da nastavim sa serendanjem o irskim sanitarijama. ali, zato sam sad spremna da se nadovezem na andrejeve i jelenine komentare, i da vas upozorim na fenomen zvani irski bojler! xD

ovo sto vidite je jedna jako bucna stvarcica kojoj, pritom, treba nekih par minuta da dostigne zeljenu temperaturu vode - sto znaci da se ukljucuje pre ulaska u kadu, i da se ne iskljucuje do izlaska iz kade. ne bas ekonomicno. takodje, prilicno perverzno iz ugla jedne cele generacije ljudi, u koje ubrajam i sebe, ciji su roditelji celog zivota propovedali ukljucivanje bojlera iskljucivo u toku noci (po jeftinoj struji), iskljucivanje vode tokom tusiranja za vreme sapunjanja, itd.
ako ipak mogu nekako da opravdam ovu cudnu spravicu, imajte u vidu da je pevanje pod tusem u ovom slucaju oslobodjeno svakog blama. dok urlam svoju omiljenu tus-numeru, aquarius iz kose, sebe jedva cujem, a zaista sumnjam da ukucani ili, nedajboze, komsije mogu da uhvate moje zvucne talase pored tog sokocala. uz to, zakljucavanje kupatila je sasvim nepotrebno jer je nemoguce ne primetiti da je isto zauzeto xD

dakle, shvatili ste da kupatilo momenti imaju svoje ekscentricnosti. ali irska kuca sadrzi i odredjene elemente koji je, po mom misljenju, cine neodoljivom. kao prvo, tu je kamin.

bilo pravi ili (kao na slici) fejk*, kamin je obavezni deo irske arhitekture. svaka kuca u kojoj sam do sad bila imala je kamin.
kamin, kao naslednik rudimentarnog ognjista, jeste jedna od onih stvari koja svojom toplinom (ili makar iluzijom topline - npr. besmisleno je ocekivati da taj mali kamin zapravo moze da greje stan) cini da kuca dobije osecaj doma. iako se danas ne koristi bogzna koliko, sama pomisao na okupljanje dragih ljudi oko vatre uz mozda kuvano vino i serlokholmskovu lulu budi osecaj topline oko srca.

bitan deo kamina je mantelpiece, tj. gornja ravna povrsina kamina koja je alternativa nasoj vitrini. posto je ekipa na ovoj gajbi internacionalna, tj. neirska, mantelpiece ne sluzi mnogo toj svrsi. ali u pravoj irskoj gajbi, tu se mogu naci uramljene fotke clanova porodice, kic figurice, mirisljave svece i poneka coffee table knjiga.

*fejk - na gas. dakle, nema dzaranja, pali se na dugme :smrc: (khm, i'm talking about the fireplace duh!! :p)

druga stvar koju obozavam u irskim kucama je stepeniste. znam da su pogresne po feng suiju, pogotovo if facing the entrance door, ali stepenice su tako korisne! na njima mozes da sedis dok se obuvas ili prosto da blejis. they also provide extra storage space and a small toilet - onaj u kome je ziveo hari poter :D (evo emil lobira da se ova mala vrata dodele dobiju, kucnom vilenjaku xD)

u staroj emilovoj gajbi je taj toaletic uvek bio pun zanimljivih coffee table books - o reikiju, 1000 amazing national geographic fotki, fotke audrey hepburn (inace gajba je imala celu jednu sobicu posvecenu audrey hepburn, pokusacu da nadjem fotke) itd. tada mi je bilo zao sto nemam neke probleme sa stolicom jer ovako nikad nisam imala dovoljno vremena da se udubim u ono sto citam (tj. gledam).

generalno gledano, ceo taj irski (brit? viktorijanski?) trip sa udubljenjima, krivim linijama, kutkovima i sl. je pravo osvezenje
posle korbizjeovske prakticnosti koja dominira beogradskim predgradjem. ovo levo je moja radna kelija (deo spavace sobe) koju sam smislila i opremila jos pre nekog vremena, a ovo desno je deo dnevne sobe koji ima odlican potencijal da se pretvori u deo za kafenisanje, ali koji je potpuno unisten idejom da se tu drze bicikli (emile.....).

ELEM. dosta vise o enterijeru, sad malo o tome sta se sve desavalo u ovih proteklih nedelju dana.

prvi put sam dozivela bozic u stranoj zemlji, i dablin ovog puta nije promasio moja ocekivanja. ovo doba godine je period masovnog shoppinga, a samim tim i masovnih rasprodaja, sto sam i sama iskusila u prethodno pomenutom blanchu. meni, kao nekome ko nema bas razvijene potrebe za kupovinom, uvek pada tesko da kupim nesto sto NIJE na rasprodaji, jer mi je horizont ocekivanja sto se tice cena potpuno poremecen ovakvim totalnim snizenjima. ovo je dakle bila konacno normalna kupovina kakvu sam i iscekivala :D

pored shoppinga, treba reci i da je ovaj bozicno-novogodisnji period takodje i vreme prezderavanja. emil i ja smo tako pravili razne neke djakonije, sa sve punjenom bozicnom fejk curkom (koja je u stvari pile), sarmama, paprikasem itd. u nastavku prilazem sliku mojih irskih sarmi, a reci cu samo da sam se sa biafrickih 53 kg posle soluna povratila na standardnih 57 - za samo 10ak dana (pozovite odmah! xDD).

konacno - dokaz o sarmama (ovo je drugi dan, podgrevanje)

bozic je dakle fino prosao (u irskoj samo desetak smrtnih slucajeva), a nova godina je na pomolu. emil i ja veceras idemo na koncert dublinersa (jedva cekam!), a za novu godinu na prvi docek koji organizuje grad (pretpostavljam da je razlog za to cinjenica da je bozic ovde mnogo bitniji od nove godine - contrary to our standards). docek je organizovan na kampusu triniti koledza (to je jedno jako lepo mesto u centru <3), a medju izvodjacima sam prepoznala jedino trupu riverdance, pretpostavljam da su ostalo narodnjaci :D u svakom slucaju, javljam kako je ;)

jos jedna od stvari kojom se ovih dana mile et moi bavimo jeste lula. kao sto dosta vas zna, vec duze vreme sam zelela da isprobam i taj nacin unosenja nikotina u organizam, u medjuvremenu sam dosla i do duhana (kovace, hvala na kapetanu crnom :*), a poslednji deo slagalice, lulu - i to kakvu, pravu irsku - obezbedio je emil:

kuca peterson se hvali time da je serlok pusio bas njihovu lulu, ali meni je bilo najbitnije da je lulica lepa 0:)

uglavnom, lula ima par trikova koje vredi nauciti - kako se puni, pali, cisti, susi. nova lula, takodje, needs to be "broken in", sto znaci da treba da na zidu burenceta razvije "cake", tj. sloj pepela i duvana koji stiti drvo i koji takodje daje ukus luli (iskusne lule imaju sopstveni ukus). taj sloj se stvara tako sto se lula prvih nekoliko puta puni samo do 1/4, a kolicina se povecava za 1/4 svaki put nakon nekoliko koriscenja. jednom kad se iskoristi, lula treba da se ohladi, ocisti i osusi, a u medjuvremenu se koristi druga lula - pravi pusaci, dakle, imaju vise lula koje vrte u krug.
koliko god komplikovano da zvuci, lula ima svoje cari, da ne pominjem da dim kapetana crnog mirise bolje nego indijski stapic. <3

uh, imala bih jos stosta da vam ispricam, ali bojim se da sam i s ovim preCerala. u medjuvremenu, srecni vam novogodisnji i bozicni praznici, nadam se da uzivate kao ja! Nollaig Shona Duit!
:*
/R

Kuca&Okucnica

danas je tacno nedelju dana otkako sam stigla u dablin, i kao znak toga, dobila sam prvu postu na moju sadasnju adresu. sa sve onim mrs. ispred imena xD <3

posto sada zapocinjem svoj gastoski zivot, mozete samo pretpostaviti da se u koverti ne nalazi nista romanticnije od broja osiguranja za koji sam se prijavila dan nakon sto sam sletela. oh well :D

istog dana sam prijavila svoj boravak i u policiji, kako mi je naredio cika granicar ovim zelenim papiricem koji trenutno cuvam kao suvenir -
- i u roku od pola sata dobila svoju prvu irsku identifikaciju (howeva, nemojte se zaleteti i pomisliti kako administracija ovde nije ni nalik onoj u domovini. imala sam srece jer se pred bozic niko ne bakce ovim stvarima :)).

dakle evo moje novog look-a za prolece/leto 2012 u stilu gasto-rumunarenja:

jos samo da nadjem posao kafe-kuvarice na crno, pa da budem prava! xD

toliko o uvodu u naturalizaciju srpskih udavaca, ono o cemu sam zapravo htela da vam piskaram jeste moje stanovanje u castleknocku u dablinu.

castleknock je ne tako davno bio selo blizu dablina, sa sve zamkom, crkvom i pabom (kako vec pripada).

http://en.wikipedia.org/wiki/Castleknock

danas je inkorporiran u grad, ali se i dalje oseca izvesna autonomija, nesto nalik onoj koje banovo brdo ima u beogradu (eh, xilla najmilija <3). blizu castleknocka je i blanchardstown sa svojim ogromnim shopping centrom - najvece steciste dzibera u dablinu, tzv. knackers (http://en.wiktionary.org/wiki/knacker). pored trenerka stila, ovi ljudi (pogotovo devojke) se isticu time sto u sred bela dana u javnosti nose pidzame. na ovo poslednje zaista nemam komentar, reci cu samo da mi ponekad suzica kane pri pomisli da je zelenjak vogue za odredjene delove evropske unije... :')

tacno mesto gde se ja trenutno nalazim je dvoriste u castleknocku koje se zove woods end i cija je slika tema bloga (courtesy of emil varga :*). da je irska klima malo suvlja i da dopusta vise outdoor bleje, ovo dvoriste bi bilo najlepse dvoriste na svetu. na moju veliku zalost, ono je samo na trenutke najlepse dvoriste na svetu, a vecinu vremena mi bude maltene mrsko da ga gledam jer ga standardno sivilo pojede:

/sivilo uz (doh! naravno) zelenu travu/

uopste uzev, irska arhitektura&urbanizam (=britanska??) su sok za organizam za ljude koji, kao ja, dolaze iz socrealistickog kontexta. s jedne strane, tu je estetika u kombinaciji sa elementima prirode (citaj: nema betona whatsoever!) koja, ili direktno salje u svet tolkinovog hobitona, ili makar samo oduzima dah svojom ljupkoscu. s druge strane, tu su elementi koji, koliko god da mogu da oduseve svojom arhaicnoscu, toliko mogu i da iznerviraju nedostatkom prakticnosti. moj visegodisnji kamen spoticanja su j*&%$e irske cesme iz kupatila.

zasto, oooo zastooo ove cesme moraju da imaju odvojene slavine za toplu i hladnu vodu??? to mi nikad nije bilo jasno. kao sto mi nije jasno ni kako se one koriste. postoji teorija da treba brzo pomerati ruke od jednog mlaza ka drugom, ali ja ne mogu da se ne osecam kao idiot dok to radim. moj nacin se sastoji u tome da koristim onaj prvi mlaz vode koja je stajala u cevima pa je samim tim mlaka, prvo s jedne, onda s druge cesme. ovaj nacin je doduse beskorisan kad neko neposredno pre mene opere ruke, jer je on tada vec istrosio taj prvi mlaki mlaz. ono sto se namece kao odgovor na ovo hamletovsko pitanje jeste sasvim treca teorija: da su ove cesme izmisljene kao suptilne sprave za mucenje koje se nesvesno koriste u svakodnevnom zivotu, a koje ultimativno sluze za gomilanje lose karme i dobijanje cira na zelucu. kao i tanjiraste wc solje u becu, duple slavine u dablinu su jedan od onih egzoticnih fenomena od kojih vas podilaze zmarci.

elem. ja sam se bas nesto raspisala, a u stvari umirem od gladi. znaci δεν μπορο χΔ. nastavak sledi.

pozz xxx

A Welcome Note

dragi drugari, familijo, poznanici, nepoznanici & gospojice nina,

dobrodosli na moj blog.

(omg. ja pisem blog xD)

kao sto vec znate, zivotni put me je naneo na drugi kraj evrope, a po svemu sudeci, ovde cu neko vreme i ostati. dok ne nadjem neko pristojno zaposlenje, i might as well spend some time typing away my impressions on the emerald isle and my life here. ne znam kako ce to ici posto ja bas i nisam najstrpljivija osoba za ove stvari, ali sto da ne - vredi pokusati. unapred se izvinjavam za svoj tok svesti koji moze da me zaputi u neocekivanim pravcima i na vise jezika (racunajuci i xillanski - braterealno). ma, do sad ste u stvari sigurno vec navikli xD

uh. vec me smara ovo. aj do prvog pravog posta (mis'im, post na svetog nikolu - alo bre, sta je ovo?!?!) - wish you all good craic :**

http://en.wikipedia.org/wiki/Craic